ČOVEK I PRIRODA U „GORSKOM VIJENCU“

„Naša zemla mati milionah sina jednog ne može vjenčat srećom“.Ovi stihovi iz Njegoševog dela govore o tome kako je priroda željna rata i ona neće mir i zasićenost.Jer samo ratom ona se obnavlja i održava se njena večita mladost i lepota.Ona ne može daučini svoju decu srećnom jer ne može da izvrši samoubistvo nad samim sobom.Ruso je milovao prirodu misleći da miluje nežno jagnje ali je njena narav surova.Priroda je kao prelepa slika naslikana otrovnim bojama.Čovek je u toj prirodi samo sićušan atom u minutu ili kako Njegoš kaže“jedna slamka medju vihorove“.Priroda ne pušta nikoga na ratno,bojno poprište nenaoružana.Milijarde svoje dece ona dnevno sahranjuje.Svi su borci na kraju pobedjeni jer“Niko srećan i niko dovoljan,niko miran i niko spokojan“.

Advertisements

RELIGIJA NJEGOŠEVA

Mnogim našim savremenicima kako bogatim tako i siromašnim religija izgleda kao neki stari zamak čiji su rogljevi i vrhovi porušeni,čiji su zidovi izbušeni,kapije podlokane,vrata provaljena.U tim dvorcima je nekada živela vlastela,a sada tu živi parija koja nema ni mogućnosti da gradi sebi novo prebivalište pa se sklanja u tom prastarom dvorcu.Ljudi koji veruju se dele na one koji su fanatični vernici i oni koji su pravi predstavnici vere. U te druge spada i Njegoš,jer je on samog sebe tu uvrstao po svojim osećajima i mislima.Taj cetinjski knez, koji je po lepoti i mudrosti mogao da se poredi sa najlepšim i najmudrijim u svetu se zamišljeno pita ko je čovek i kakva je njegova suština života na zemlji.To su pitanja ontološka i gnoseološka.Šta je čovek i gde ide njegov život se pitao i vladika Danilo i iguman Stefan.Priroda je surova pa samim tim i čovek je surov,ali slab  iopterećen strahovima i kolebljivošću.“Tajna čojku čovek je najveća.“

LJUBAV U TOSKANI

Ljubav u Toskani Miloša Crnjanskog možemo da čitamo kako bismo bolje razumeli sumatraizam,mada ne smemo zaboraviti da je ovaj putopis u stvari konstituitivni deo pesnikovog sumatraizma,a ne njegova puka ilustracija.Zatim ovaj putopis možemo čitati kao tekst koji ima bar pet osobina,zajedničkih većini značajnih srpskih putopisaca-pre svega se misli na Dučića,Vinavera,Petrovića i Ristića.Prvo je to putopis o Italiji,povlašćenoj zemlji književne imaginacije.Crnjanski kao svi pisci sa pomenutog spiska prezire turiste.On je kao i svi pomenuti srpski i veliki niz evropskih modernista zaljubljenik u prošlost i kritičar savremenosti-paseista.On poseduje razvijenu svest o žanru,koja se uglavnom ispoljava kao kritika putopisaca prethodnika.Najlepši su opisi slika čuvenog slikara Đota koji je prvo slikao na azurnom kamenu surovu južnjačku prirodu.

STEFAN MITROV LJUBIŠA-ČUVAR STARINA

Paštrovići  su  bili verni čuvari svog jezika ,jer čuvajuci jezik  oni su sačuvali svoje narodno obeležje i svoju samoupravu.Stefan Mitrov Ljubiša se strogo držao narodnog govora i zato je njegov jezik živ i svež kao planinski izvor.Od davnina je bivalo ovako-narod progovara o sebi kroz usta svojih bezimenih pripovedača,a tek onda kroz knjige iz sebe iznjedrenih proznih pisaca.Zatim,kako vreme prolazi i knjizevnost se razvija i razgranava,pisac sve češće traži svoje osobeno uporište u vremenu i prostoru,gradi svoj svet,svoju viziju,svoj stav i svoj izraz.Njegov pripovedački bistrotok ističe iz živog vrela narodnog,ispod senki ljudskih stasova iz legende i života,iz korenja bujnog rastinja primorskog,ispod kamenja i opalog lista,pa jednako teku kroz vreme.I tako su legenda,istorija i živa stvarnost-tri inspirativna tematska izvorišta Ljubišina dovedena u sklad.Legenda Ljubišina kraja dobrim delom su se oslanjale na davno minula zbivanja i tako bivaju oživotvorene.Motivima preuzetim iz istorije je prilazio kao da je Balzak-iz njegovih dela možemo saznati kao iz enciklopedije o jednom narodu i njegovom životu,folkloru,običajima i naravima.

književnost u srednjoj školi

ULOGA PESME U PRIPOVECI UVELA RUŽA BORISAVA STANKOVIĆA

„Pesma bola je u isti mah i sam bol i nešto posve drugo“Sartr

Pesma i pevanje u Stankovićevom delu jesu izraz čežnje,ali i rezigniranog pomirenja sa njenom neostvarljivošću.U pripoveci Uvela ruža pesma je jedino utočište Stankovićevih junaka.Kada ne znaju kuda sa naraslom žudnjom,jedina glasna ispovest,jedina oduška pred svetom.slika-3.jpg